Novo istraživanje koje rasvetljava motive ljudi koji se pridružuju društveno opasnim ili nasilnim ekstremno desničarskim organizacijama može pomoći u borbi protiv ovog zabrinjavajućeg fenomena.
Ekstremizam desničara ali i ekstremizam uopšte nisu nove pojave na Balkanu. Istorija beleži veliki broj pokreta koji su svoje političke stavove izražavali kroz ekstremističke akcije poput atentata, podmetanja bombi itd.
Naročito u Srbiji, tokom poslednjih skoro 250 godina veliki broj vladara je okončao svoju vlast na nasilan način, počev od 19. veka pa do ubistva premijera Zorana Đinđića 2003. godine u Beogradu.
Ekstremizam desničara i desničarske organizacije čije aktivnosti danas susrećemo svoje korene su dobile krajem osamdesetih godina (početne ideje) i početkom devedesetih (osnivanje pokreta i partija), koje su pratile tadašnju ekspanziju nacionalizma u bivšoj Jugoslaviji.
Uz tadašnju medijsku mašineriju vlasti, ultradesničarske organizacije dobile su zamah i čvrst temelj u društvu koji traje i danas, sa većim ili manjim intenzitetom aktivnosti.
Ultradesničarske organizacije su tokom poslednje dve decenije razvile jasan obrazac javnog nastupa, a pretpostavlja se, sa razlogom, da se njihovim delovanjem komanduje iz jednog centra.
Taj centar je bio u političkoj opoziciji pre 2012. godine u Srbiji. Danas je to u vladajućim strankama. Njihovo pojavljivanje i nasilne demonstracije dešavale su se u važnim trenucima za društvo. Pre 2012. organizovane su te nasilne demonstracije kada je trebalo da se destabilizuje tadašnja demokratska vlast (protesti protiv hapšenja haških optuženika u kojima su učestvovali i neki aktuelni ministri), kao i u slučaju martovskog pogroma 2004. – antisrpskih nemira na Kosovu i Metohiji 17. marta 2004. kao i prilikom samoproglašenja Kosova za republiku 2008. godine.
Pored toga, bilo je i „manjih“ nasilnih demonstracija, poput nereda tokom organizovanja LGBT Prajda ili održavanja različitih izložbi u kulturnim objektima i autora koje u javnom prostoru targetiraju članovi ultradesničarskih organizacija.
Primetno je da od 2012. godine (kada je aktuelni režim došao na vlast) nedostaju velike nasilne demonstracije. Ono što se i dalje dešava su manji protesti, lokalnog karaktera, izazvani konkretnim događajima. Njima skoro uvek rukovodi isti tim pojedinaca. Ova vrsta protesta služi da skrene pažnju sa većih problema u društvu.
Činjenica da neko ima ekstremističke stavove ne predstavlja konkretnu opasnost sve dok ta osoba ne počne da promoviše svoje stavove i putem društvenih mreža i putem javnih događaja, kao i dok ne počne da „ispravlja nepravdu“ nasiljem.
Zato je neophodno da društvo prepozna one pojedince čiji unutrašnji motivi mogu dovesti do toga da postanu članovi neke društveno opasne organizacije, čak i pre nego što odu u „misiju” da sprovedu svoje ideje.
Centar za socijalne inovacije i integracije je u proteklih nekoliko meseci sproveo dubinsko istraživanje sa ciljem da predstavi lične psihosocijalne potrebe pripadnika desničarskih organizacija koje žive u centralnoj Srbiji, u regionu Šumadije.
Pri tome, akcenat nije bio na uzrocima jačanja ekstremno/ultradesničarskih organizacija, niti na teorijskom određenju načina rada organizacija, već na njihovom štetnom uticaju na užu i širu lokalnu zajednicu.
Istraživanje je sprovedeno nad 31 ispitanikom iz Šumadije koji se javno deklarišu kao članovi ekstremno desnih organizacija i koji javno iznose svoje stavove.
Za razliku od drugih sličnih istraživanja koja se bave ovom problematikom, ispitanici su bili članovi samih desničarskih organizacija, a ne institucija ili drugih organizacija koje se suočavaju sa štetnim posledicama delovanja ovih grupa (škole, centri za socijalni rad, LGBT organizacije, lokalne vlade itd.)
Osnovni kvalitet ovog istraživanja je dugogodišnji otvoren odnos, pun poverenja koji istraživač ima prema ispitanicima, odnosno prema članovima navedenih organizacija. Za potrebe ovog istraživanja za ispitanike je pripremljen kombinovani i prilagođeni upitnik koji sam popunio anonimno, dok je za deo ispitanika koji su učestvovali u dubinskom intervjuu ovaj upitnik korišćen kao osnova za dublju ispitivanje određenih stavova i psiholoških potreba.
Upitnik je podeljen u nekoliko oblasti:
Opšti podaci o ispitaniku
Pitanja o načinima komunikacije i korišćenja Interneta
Pitanja koja se tiču pogleda na društveno-politička dešavanja kao i pitanja koja se tiču određivanja pozicije na političko-ideološkom kompasu.
Pitanja koja se tiču samoprocene lične agresivnosti.
Pitanja koja se tiču prepoznavanja problema u sebi ili drugima i spremnosti da se nekome pomogne
Od 31 ispitanika, 19 je sa teritorije Kragujevca, pet iz Aranđelovca i dvoje iz Topole. Od ukupnog broja ispitanika, 64 odsto živi u urbanim sredinama, 26 odsto u prigradskim i 10 odsto na selu. Najveći broj ispitanika je završio samo srednju školu (71 odsto), dok je 10 odsto završilo samo osnovnu školu. Ima 19 odsto studenata i diplomiranih studenata. Stabilno zaposlenje ima 35 odsto ispitanika, 36 odsto ima povremene poslove, dok je 29 odsto nezaposleno.
Govoreći o porodičnim odnosima, iako je upitnik pokazao da 77 odsto svoju primarnu porodicu vidi kao funkcionalnu, dubinski intervju sa delom ispitanika je pokazao da postoje disfunkcionalni odnosi u porodici, otežana komunikacija, nepoznavanje potreba, ali da ispitanici sve ovo prepoznaju kao nešto normalno i prihvatljivo u funkcionisanju porodica.
Svi ispitanici koriste internet, pokazalo je istraživanje; 28 ga koristi redovno, dok ga četiri koriste povremeno. Kroz intervjue se može videti da većina njih vreme provodi na internetu radi zabave i dopisivanja, dok je manji deo posvećen čitanju političkih sadržaja, vesti ili gledanju dokumentarnih filmova na Jutjubu. Oko trećine ispitanika koristi društvene mreže za distribuciju sadržaja koji su u suprotnosti sa pravilima objavljivanja. Najčešće su to scene nasilja, rata itd.
Ispitanici, pokazalo je istraživanje, znaju šta su lažne vesti, a deo njih ume da proveri tačne (istinite) informacije. Ta provera se svodi na čitanje vesti (ako je u pitanju provera istinitosti događaja) u grupama na društvenim mrežama gde je objavljena druga „prava“ istina ili postavljanje pitanja u istim grupama.
Iako je politička apstinencija prisutna u Srbiji, gde se izlaznost na izborima na bilo kom nivou kreće između 55 i 60 odsto, među ispitanicima je visoka izlaznost na izbore. Njih 61 odsto redovno izlazi na izbore, dok 26 odsto glasa povremeno.
Samo 13 odsto nikada ne glasa na izborima. Ova cifra nije iznenađujuća, jer su ekstremno desničarske organizacije pre svega političke organizacije i politika je njihov veliki interes. Iako se izjašnjavaju kao članovi desničarskih organizacija, govoreći o konkretnim društvenim problemima, ispitanici su često pokazivali stavove koji se nalaze bliže centru političkog kompasa nego desnici.
Govoreći o prepoznavanju ličnih reakcija, ali i prepoznavanju problema kod sebe ili kod drugih, 87 odsto ispitanika se izjašnjava kao smirenije osobe koje dobro poznaju sebe i umeju da prepoznaju potrebe drugih (njih 74 odsto kaže da su sposobni da prepoznaju potrebe sebe i drugih).
Rezultat ovog dela upitnika, kao i ono što smo saznali kroz dubinski intervju, predstavlja polaznu osnovu za dalja istraživanja o načinima motivisanja ljudi da se po potrebi obrate za pomoć stručnjacima. Takođe pruža smernice profesionalcima koji bi želeli da rade u ovoj oblasti o tome kako da izgrade autoritet koji im je potreban za rad.
Osnovni zaključak ovog istraživanja je da je prisustvo osećaja nesigurnosti izazvanog različitim problemima (nefunkcionalna porodica, nedovoljno sredstava za zadovoljenje želja i potreba, nesigurnost na radnom mestu i dr.) zajedničko svim ispitanicima, što je uz druge ciljeve faktori mogu „gurnuti“ mladu osobu na krajnju desnicu, na stranu na kojoj, uz faktore privlačenja, ultradesničarske organizacije regrutuju pojedince.
Istraživanja su pokazala da se, bez obzira na sve navedeno, radi o našim komšijama čije se potrebe ne razlikuju mnogo od potreba ostalih članova zajednice. Budući programi za prevenciju štetnih posledica delovanja ekstremističkih organizacija treba da budu usmereni ka podršci u zadovoljavanju tih potreba, čiji nedostatak može dovesti do nasilnih pojava.
Ako želimo da se borimo da suzbijemo neku negativnu pojavu u društvu, moramo se direktno suočiti sa tom pojavom.
Boris Herman je osnivač Centra za socijalne inovacije i integracije, nevladine organizacije sa sedištem u Srbiji.
Iznesena mišljenja su mišljenja autora i ne odražavaju nužno stavove BIRN-a.
Izvor: balkaninsight.com
Centar za socijalne inovacije i integracije 