Kad se svi mi setimo majske tragedije u Ribnikaru kao i u selima Orašje i Dubona pre manje od godinu dana, ne možemo a da ne osećamo i dalje težinu tuge i gubitka. Ono što je još važnije jeste kako ovi događaji utiču na decu koja su prošla kroz događaj, ali i na nas, članove šire zajednice. Ono što bi trebalo zajedno da radimo jeste da razmislimo o načinima kako da podržimo jedni druge i kako da zajedno izgradimo snažniji i sigurniji prostor u budućnosti za sve.
Kako tragični i tramumatični događaji mogu uticati na decu?
Zamislite osećaj bespomoćnosti koji deca koja su se susrela sa tragičnim i traumatičnim događajem doživljavaju. Takvi događaju predstavljaju šok i za sve druge članove zajednice. Ono što mnogi zaboravljaju, kada su deca u pitanju, jeste da ta deca i mladi, zapravo, nemaju razvijene alatke za kvalitetnu obradu svih emocija sa kojima se susreću. Strah, anksioznost, i tuga su samo deo tog, uslovno rečeno, paketa. Ali, koliko god nama to delovalo nestvarno, deca i mladi su jaki i uz adekvatnu podršku, mogu se izboriti s tim demonima.
Kada govorimo o faktorima koji utiču na stepen traumatizacije, ohrabrujuće je videti kako porodična podrška, zajednica i reakcija škole mogu napraviti razliku. Ako deca imaju osobe oko sebe koje ih vole i podržavaju, to može ublažiti udarac traume. Zajednica je takođe ključna jer se moramo držati zajedno i pokazati deci da nisu sami.
Značaj rane identifikacije i intervencije predstavlja bitan i ključan segment u radu sa decom i mladima koji su doživeli traumu. Za rano prepoznavanje trauma kod dece i mladih ne treba da imamo supermoći. Treba imati pažnju. Roditelji, nastavnici, prijatelji, svi možemo biti tu za decu. Rano prepoznavanje i brza intervencija su ključne jer zajedno možemo i moramo pružiti podršku kad je najpotrebnije.
Koji bi modeli tretmana i terapije mogli da pomognu u smanjenju trauma kod dece i mladih?
Sama reč “terapija” može zvučati ozbiljno, ali ne predstavlja ništa strašno. Postoji mnoštvo načina da pomognemo deci – od razgovora, igranja, do umetnosti. Ako svi radimo zajedno, kao tim, sa stručnjacima i roditeljima, možemo stvoriti podržavajuću mrežu koja će deci pomoći da pronađu put iz traume.
Što se tiče prevencije, moramo se okrenuti jedni drugima. Edukacija o emocionalnom blagostanju, zajedničke aktivnosti, podrška u školama, to su sve stvari koje mogu pomoći. Zajednički skupovi, posete mestima stradanja, paljenje sveća, to su mali koraci, ali mogu imati veliki uticaj. Ovde može da spada i izgradnja memorijalnog centra – to bi bilo nešto što bi bilo značajno za zajednicu.
Dakle, kada sažmemo sve ovo shvatimo da smo zajedno mnogo jači. U sutuacijama kolektivne traume moramo biti usmereni jedni za druge i za našu decu. Sa ljubavlju, podrškom i zajedničkim akcijama, možemo pomoći deci da se izbore sa traumom i graditi bolju budućnost. Ovo nije samo njihova borba, već i naša. Hajde da zajedno gradimo sigurno i podržavajuće okruženje za sve nas.
Centar za socijalne inovacije i integracije 