Pojava da deca traže, prave ili prisvajaju male prostore za sebe prisutna je u svim kulturama i kroz sve epohe. Od koliba u dvorištima, tavana i šupa, do pećina, kutaka u sobi, koliba, improvizovanih kućica na drvetu — deca instinktivno gravitiraju ka mestima koja mogu nazvati svojim. Ova potreba nije samo igra ili trenutna zabava — ona ima duboke psihološke, razvojne i kulturološke korene.
Već u ranoj detinjstvu, deca pokazuju potrebu za kontrolom i autonomijom. U okviru teorije razvoja koju je postavio Erik Erikson, period između treće i šeste godine vezan je za razvoj inicijative i osećaja kompetentnosti. Tada deca često počinju da istražuju svet van roditeljskog nadzora, prave svoje „baze“ i traže načine da testiraju granice i pravila. Stvaranje sopstvenog prostora u tom procesu ima ključnu ulogu.
Jean Piaget, osnivač kognitivnog konstruktivizma, govorio je o važnosti simboličke igre u kojoj deca koriste predmete i prostor da bi izražavala svoje misli i emocije. Skriveni kutak, “šator” od pokrivača ili koliba u šumi postaju pozornice za razvoj mašte, ali i mesta gde se vežbaju društvene uloge, rešavaju konflikti, pa čak i prerađuju emocije poput straha, ljutnje i tuge.
Ovakve pojave nisu ograničene na poseban deo planete ili na savremeno doba. Antropološka istraživanja pokazala su da deca širom sveta, bez obzira na kulturu, društveno uređenje ili ekonomski status, prave svoje „mikrosvetove“. U Japanu, deca često prave skrovišta u prirodi, dok u ruralnim delovima Afrike mališani koriste grane i blato da bi izgradili svoje „kuće“. U nordijskim zemljama, šumske kućice su deo dečje svakodnevice i čak se podstiču kao deo predškolskog vaspitanja. U mnogim evropskim zemljama postoje i zakonski regulisana „dečja sela“ – ograđeni prostori u kojima deca sama uređuju svet po svojim pravilima.
Sa neurološke strane, ovakvi bezbedni prostori pomažu deci da regulišu stres i podstiču razvoj kreativnog razmišljanja. Prisustvo “sigurne baze”, kako ju je nazivao John Bowlby u svojoj teoriji afektivnog vezivanja, omogućava detetu da istražuje svet, znajući da postoji mesto na koje se može vratiti i osećati se zaštićeno. I dok su roditelji i staratelji najčešće ta “sigurna baza”, fizički prostori koje deca sama stvore mogu igrati sličnu ulogu u njihovom unutrašnjem svetu.
U savremenom društvu, koje sve više ograničava fizičko kretanje i slobodu dece, ovakvi prostori dobijaju dodatnu važnost. Digitalni svetovi ne mogu u potpunosti da zamene fizičko, taktilno, kreativno iskustvo koje dete ima dok nešto gradi, skriva, uređuje i prisvaja. Zato stručnjaci za razvoj deteta i dalje podstiču roditelje da deci omoguće slobodu da prave svoje prostore — ma koliko to izgledalo neuredno ili besmisleno iz perspektive odraslih.
Na kraju, u tim malim, često neurednim i improvizovanim prostorima, ne krije se samo dečja igra, već i mnogo više: razvoj samostalnosti, emocionalna sigurnost, kapacitet za maštu — i što možda najviše zaboravljamo — osećaj da svet može biti oblikovan po meri deteta. Za sve one koji bi nešto više želeli da saznaju o ovome preporučujemo da ponovo pročitaju “Orlovi rano lete” od Branka Ćopića.
Centar za socijalne inovacije i integracije 