U radu sa decom koja ispoljavaju delinkventno ponašanje, često zaboravimo da iza prkosa, agresije, odbijanja saradnje i kršenja pravila stoji dete. Ne loše dete, već dete koje se u tom trenutku loše oseća. Deca koja „prave probleme“ najčešće su deca koja nose problem u sebi, u telu koje se menja, u osećanjima koje ne umeju da izraze, u svetu koji ih ne razume.
Period puberteta i ranog adolescencijskog razvoja donosi brojne fizičke promene koje za decu nisu uvek samo normalna etapa odrastanja – za njih su to često razlozi za stid, gađenje prema sopstvenom telu, osećaj niže vrednosti i želju da se povuku ili pobune.
Pojava bubuljica, znojenje, nagli rast nosa ili ušiju, promena glasa, prvi znaci gojaznosti ili mršavosti, krivljenje zuba, pojava telesne disproporcije… sve su to uobičajeni razvoji izazovi koje odrasli često minimalizuju. Za dete, međutim, oni mogu biti razlog za osećaj odbačenosti, „ružnosti“, „manjkavosti“ i – povlačenje iz vršnjačke grupe.
U pokušaju da se zaštite, mnoga deca pribegavaju ponašanjima koja deluju „opasno“, „neprilagođeno“, „bezobrazno“ – jer ako ne mogu da budu prihvaćeni zbog onoga što jesu, pokušavaju da se nametnu kroz ono što mogu da kontrolišu: ponašanje. Tu nastaje identitet „onog koji pravi problem“, „opasnog vođe“, „onog koji se nikoga ne boji“ – jer takav identitet je manje bolan nego onaj ranjivog, povređenog, zbunjenog deteta.
Nažalost, ako roditelji, nastavnici i drugi odrasli ne prepoznaju ovaj trenutak kao poziv u pomoć, već ga vide kao napad, kazna postaje odgovor, a ne razumevanje. Tako se zatvara krug: dete koje je već povređeno, dodatno se kažnjava zbog ponašanja koje je njegov pokušaj da opstane i sačuva svoje dostojanstvo.
Zato moramo da se zapitamo:
Šta dete pokušava da mi kaže kroz ovo ponašanje?
Ne: „Kako da ga nateram da se promeni?“, već: „Šta ga boli, a ne ume da mi pokaže drugačije?“
Deca koja imaju nisko samopouzdanje zbog izgleda, telesnih promena ili doživljene nepravde u vršnjačkoj grupi traže zaštitu. Ako je ne dobiju, mogu početi da je traže tamo gde je pogrešno tumače kao prihvatanje: u bandama, nasilnim grupama, ili kroz ponašanja koja im obezbeđuju trenutnu pažnju.
Ključ je u ranom prepoznavanju.
Stručnjaci iz oblasti socijalne zaštite, škole, centri za socijalni rad, roditelji i svi koji rade sa decom moraju razviti veštinu da gledaju iza ponašanja, a ne samo u ponašanje.
U svakoj vrsti delinkventnog ponašanja postoji rana. Na nama je da ne budemo oni koji stavljaju flaster preko problema, već oni koji dete osnažuju da se izrazi, da traži pomoć i da ne mora da se bori protiv sveta kako bi bio viđen.
Podrška detetu u kriznom razvoju nije slabost sistema već je to njegova snaga.
Centar za socijalne inovacije i integracije 