Pred nama je period školskog raspusta i letnjih odmora. Bašte ugostiteljskih objekata su prepune, izletišta žive, ulice i trgovi prepuni prolaznika, turista, naših sugrađana koji su došli iz inostranstva na odmor… ali i dece koja prose. Iako su mnogi od nas navikli na ovaj prizor, vreme je da se zapitamo: da li mi možemo da uradimo nešto da u 2025. godini i u svim narednim godinama deca deca ne moraju da sede na pločnicima, da šetaju među stolovima i traže novac od nepoznatih ljudi?
Deca nisu na ulici jer žele, već jer su izložena zloupotrebi
Povećani broj dece prosjaka na ulicama ne znači da smo kao društvo i država postali bogati, ali ne znači ni nužno da smo siromašni. To znači da:
- institucije ne rade dovoljnoj meri svoj posao u oblasti zaštiti dece,
- da smo kao društvo postali previše tolerantni na ovakvo zlostavljanje.
Čak i kada dete ili mlad čovek naizgled svojevoljno prose krijući to od roditelja i članova porodice koristeći novac za lične potrebe ne smemo prihvatiti to kao „snalažljivost“ ili „mladalačku slobodu“. Takvo ponašanje, ako se toleriše, može vrlo lako prerasti u organizovano, pa čak i prisilno prosjačenje, gde neko drugi koristi dete kao alat za profit.
Samo prosjačenje spada u kršenje javnog reda i mira i kažnjivo je kako prekršajno tako i krivično u slučaju da je neko pod prisilom nateran na prosjačenje a šta se neretko i dešava. Posebno je kažnjivo prisiljavanje maloletnog lica na prosjačenje za šta je zaprećena višegodišnja zatvorska kazna čak i u slučaju da maloletno lice dobrovoljno pristaje na ovu vrstu “rada”.
A šta kada je neko zaista u potrebi?
Naravno, ne isključujemo da ima ljudi, pa i dece sa roditeljima, koji prose jer su zaista u stanju socijalne potrebe i nemaju drugi način da zarade. Međutim, zbog onih koji zloupotrebljavaju decu, sistem gubi sposobnost i “oštrinu” da prepozna i pruži pomoć onima kojima je stvarno takva pomoć potrebna.
U tom sivom prostoru razvija se zloupotreba emocija i saosećanja. Videli smo i brojne primere sakupljanja novca „za lečenje dece“ koji su se ispostavili kao prevara iako istovremeno postoje deca kojoj pomoć zaista jeste potrebna. Zato je vreme da se kao društvo postavimo drugačije.
Šta možemo da uradimo?
- Prestanimo da prosjačenje podržavamo novčano. Time ne pomažemo već često direktno učestvujemo u zlostavljanju.
- Prijavimo slučajeve prisilnog prosjačenja ili sumnje na eksploataciju policiji, centru za socijalni rad ili nekoj od organizacijama koje rade sa decom.
- Pomozimo drugačije (ako osećamo potrebnu da pomognemo) donacijom u proverene humanitarne organizacije, volontiranjem, podrškom školama i li bilo kojim organizacijama koje se bave podrškom deci i ugroženim kategorijama građana.
- Ne okrećimo glavu koliko god da je teško. Mnogi će se osećati loše kada ne daju novac detetu na ulici. Ali naša istinska dobrota ne sme biti kratkoročna, niti sme da održava sistem nasilja. Naša pomoć mora da ima smisao – da izvede dete sa ulice, ne da ga na njoj zadrži.
Deca koja prose nisu „problem“ ona su žrtve.
A žrtvama ne dajemo sitniš njima pružamo ruku, sistemsku pomoć i zaštitu.
Centar za socijalne inovacije i integracije 