Tri godine nakon maja 2023. godine, Srbija se i dalje suočava sa posledicama događaja koji su zauvek promenili naše društvo. Godišnjica tragedija u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, Duboni i Malom Orašju je prilika da se postavi pitanje: Šta smo i da li smo uopšte nešto kao društvo zaista promenili?
Nakon ovih događaja država je formirala savete, radne grupe i najavila sistemske reforme. Pokrenute su inicijative za prevenciju vršnjačkog nasilja, unapređenje mentalnog zdravlja mladih, veću bezbednost dece i jačanje institucionalne koordinacije. Doneti su predlozi, usvojeni zaključci i predstavljene mere.
Međutim, tri godine kasnije, utisak je da se i dalje nalazimo u istom krugu. I dalje nemamo dovoljno dostupnih i održivih usluga podrške za decu, mlade i porodice. Psihološka i savetodavna pomoć ostaje ograničena, posebno van većih gradova. Preventivni programi nisu postali deo svakodnevnog rada institucija, a međusektorska saradnja često zavisi od pojedinačne inicijative, a ne od stabilnog sistema.
Posebno zabrinjava činjenica da su mnoge preporuke radnih grupa ostale na nivou predloga. Javnost je dobila obećanja, ali nije dobila dovoljno jasne pokazatelje da su mere trajno ugrađene u sistem obrazovanja, socijalne zaštite, mentalnog zdravlja i lokalnih zajednica.
Sećanje na žrtve ne sme ostati samo na komemorativnim datumima. Najveći izraz poštovanja prema njima jeste stvaranje društva koje iz tragedije uči i menja se. Ako tri godine kasnije i dalje govorimo o istim problemima, onda moramo priznati da kao sistem nismo uradili dovoljno.
Pozivamo institucije da javnosti predstave konkretne rezultate rada formiranih saveta i radnih grupa, kao i da jasno definišu šta je trajno promenjeno u sistemu zaštite dece i mladih.
Bez kontinuirane podrške, prevencije i dostupnih usluga u zajednici, rizikujemo da tragedije ostanu predmet sećanja, a ne povod za istinsku promenu.
Foto: Magnific
Centar za socijalne inovacije i integracije 