Povodom Međunarodnog dana mladih, 12. avgusta, važno je govoriti manje o deklarativnoj brizi za mlade, a više o tome kakva im je podrška zaista dostupna onda kada im je najpotrebnija. Javnost je pre nekoliko dana s razlogom bila uznemirena podatkom da je tokom 2025. godine 12 maloletnika uzrasta od 14 do 17 godina evidentirano za krivična dela ubistva i teškog ubistva i to deset za ubistvo i dva za teško ubistvo. Nažalost, kao i mnogo puta do sada, pažnja javnosti trajala je kratko, potisnuta novim senzacionalističkim, ali za društvo suštinski manje važnim vestima. Sam taj podatak dovoljan je da postavimo mnogo važnije pitanje od toga šta se dogodilo nakon krivičnog dela: gde je sistem bio pre nego što je do njega došlo?
Problem je u tome što usluge rane podrške mladima u riziku nisu jednako dostupne u svim sredinama. Tamo gde postoje organizacije, stručni timovi, donatori i lokalni kapaciteti koji mogu finansijski i tehnički da održe neku uslugu, mladi imaju veću šansu da dobiju savetovanje, mentorsku podršku, pomoć porodici ili drugi oblik stručne intervencije. Takve mogućnosti su mnogo češće dostupne u većim gradovima, dok manje sredine neretko zavise od kratkoročnih projekata, entuzijazma pojedinaca ili toga da li je određena tema u datom trenutku interesantna donatorima. Podrška mladom čoveku ne bi smela da zavisi od mesta u kojem živi, postojanja lokalne organizacije sposobne da napiše projekat ili toga da li trenutno postoji izvor finansiranja.
Posebno zabrinjava to što sistem mnogo lakše prepoznaje mladog čoveka kada je već postao maloletni učinilac krivičnog dela nego kada je još samo mlada osoba u ozbiljnom riziku. Kada postoji krivična prijava, uključuju se policija, tužilaštvo, sud, centar za socijalni rad i sistem izvršenja vaspitnih mera. Mnogo je manje jasno ko preuzima odgovornost godinu ili nekoliko godina ranije onda kada mlada osoba napušta školu, ulazi u sve ozbiljnije sukobe, koristi psihoaktivne supstance, trpi ili vrši nasilje, pripada rizičnoj vršnjačkoj grupi ili živi u porodici koja više nema kapaciteta da joj pruži potrebnu podršku. Ti mladi ljudi još nisu deo kriminalne statistike, ali upravo tada postoji najveća mogućnost da im se pomogne. Ako ih u toj fazi izgubimo, kasnije ih je mnogo teže vratiti, a društvo tada više ne ulaže svoje resurse u prevenciju već plaća posledice i to kroz policiju, tužilaštvo, sudove, različite ustanove, sankcije, lečenje i mnogo složeniju reintegraciju.
Zato Međunarodni dan mladih ne bi trebalo da bude još jedan datum za kampanje, fotografije i opšte poruke, već povod da država i lokalne samouprave odgovore na jednostavno pitanje: ko danas, u svakoj opštini u Srbiji, radi sa mladim čovekom koji još nije učinio krivično delo, ali kod koga već postoje ozbiljni faktori rizika? Srbiji su potrebne trajne, lokalno dostupne i javno finansirane usluge rane podrške mladima, povezane sa školama, sistemom socijalne zaštite, zdravstvom, porodicom i lokalnom zajednicom. Jer kada mladog čoveka prvi put ozbiljno primetimo tek kada se njegovo ime pojavi u krivičnoj prijavi, tada često više ne govorimo o prevenciji. Mladi ne smeju postati vidljivi državi tek kada postanu problem.
Foto: Ai
Centar za socijalne inovacije i integracije 