Povodom današnjeg Svetskog dana mentalnog zdravlja izdvajamo tri oslonca društvenog oporavka koji proističu iz ovogodišnje poruke a to su: dostojanstvo, pravo na izbor i podršku u zajednici. Njihov značaj posebno se vidi u društvu u kojem su godinama podsticani agresija i međusobno nepoverenje, nasilje i kriminal predstavljani kao put do uspeha, a ponižavanje neistomišljenika postalo deo svakodnevnog javnog govora. Život u takvom okruženju ostavlja posledice: nagomilani bes, strah, iscrpljenost i osećaj da čovek ništa ne može da promeni. Mentalno zdravlje ugrožavaju i uslovi u kojima se od ljudi očekuje da podnose nepravdu, ćute o svom iskustvu i sami nose teret nesigurnosti.
Posle traumatičnih događaja koji su pokrenuli talas društvenih i političkih promena, pojavilo se i iskustvo koje je mnogima dugo nedostajalo a to je solidarnost. Pokrenuti istrajnošću mladih, građani su počeli da se povezuju, razgovaraju, podržavaju jedni druge i zajedno zahtevaju odgovornost. Zajednički susreti doneli su i osmehe, toplinu i osećaj pripadanja, iako razlozi za zabrinutost nisu nestali. Za mnoge je saznanje da postoje ljudi spremni da ih saslušaju i stanu uz njih otvorilo prostor za nadu i vratilo osećaj da njihov glas i postupci imaju smisla.
Da bi ta promena doprinela trajnijem oporavku, ova tri oslonca koje ističe ovogodišnja zvanična kampanja Svetskom dana mentalnog zdravlja, moraju da budu prisutna u načinu na koji postupamo jedni prema drugima. Dostojanstvo zahteva da prestanemo da ponižavamo ljude, omalovažavamo njihovu patnju i delimo ih na one čiji životi vrede više ili manje. Pravo na izbor znači da čovek može da govori, odlučuje i učestvuje bez zastrašivanja, uz poštovanje njegovih granica i mogućnosti. Podrška u zajednici podrazumeva da uzajamna briga traje i posle velikih okupljanja, da primetimo ko je iscrpljen ili se povukao i da stručna pomoć bude dostupna onome kome je potrebna.
Društveni oporavak traži učešće svih nas. Možemo mu doprineti uključivanjem u nenasilne promene, razgovorom, praktičnom pomoći i odbijanjem da dalje prenosimo agresiju kojoj smo izloženi. Ne možemo očekivati da strah i bes jednostavno nestanu, ali možemo stvarati uslove u kojima ljudi neće živeti zastrašeni, u kojima nezadovoljstvo neće prerastati u nasilje i u kojima niko neće biti prepušten sebi. Solidarnost koja se ponovo pojavila zaslužuje da je sačuvamo i pretvorimo u svakodnevnu praksu: da dostojanstvo, sloboda izbora i podrška postanu iskustvo na koje svako može da računa.
